Savamala tokom devedesetih nije bila mesto koje se posećuje – bila je mesto kroz koje se prolazi, ali i u koje se dolazi kad nemaš gde drugo. Između Brankovog mosta, Karađorđeve i Sarajevske ulice, pulsirao je jedan drugačiji Beograd, daleko od razglednica i zvaničnih priča.To je bio kraj skladišta, šlepova, kamiona i ljudi koji rade noću. Miris reke mešao se sa dizelom, vlagom i dimom iz malih radionica. U Sarajevskoj ulici, koja se penje ka starim zgradama i dvorištima, život je imao drugačiji ritam – sporiji spolja, ali napet ispod površine.Devedesete su donele sankcije, nemaštinu i neizvesnost. Ljudi su čekali u redovima za gorivo, marke su menjale ruke brže nego plate, a snalaženje je postalo svakodnevica. U tom haosu, Savamala je bila važna tačka – blizina reke i železnice značila je promet robe, legalne i one druge.Noći su bile najživlje.Kamioni su dolazili kasno, svetla su se gasila ranije nego danas, ali su se po ćoškovima okupljale male ekipe. Nije bilo buke kao danas – više pogleda, kratkih razgovora i tišine koja nosi značenje. Ljudi su se znali iz kraja, ili su bar znali ko kome pripada.U Sarajevskoj su postojala dvorišta koja su bila mali svet za sebe. Tu su se popravljala kola, razmenjivale informacije, pilo piće iz plastičnih čaša i dogovarali poslovi. Nije se sve pitalo naglas. Mnogo toga se podrazumevalo.Postojao je i nepisani kodeks.U vremenu kada institucije nisu funkcionisale kako treba, pravila su se pravila u kraju. Ko je odavde – zna gde mu je mesto. Ko dolazi sa strane – mora da pokaže poštovanje. Konflikti su se rešavali brzo i bez publike. Nije bilo društvenih mreža, nije bilo snimaka – samo priče koje se prenose.Ipak, Savamala nije bila samo “tamna strana”.Tu su živeli obični ljudi – porodice, radnici, penzioneri. Deca su igrala fudbal između parkiranih kola, žene su se dovikivale sa prozora, a stare kafane su bile mesta gde se mešaju sve generacije. Uprkos svemu, postojala je solidarnost. Komšija je komšiji čuvao leđa.Vremenom, kraj je počeo da se menja.Krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih, tranzicija je donela nove tokove novca, nove ljude i nove planove. Stari magacini su počeli da nestaju, a sa njima i deo identiteta. Ono što je nekad bilo skriveno, polako je izlazilo na površinu – ili nestajalo.Danas, Savamala izgleda drugačije. Restorani, klubovi, umetnički prostori. Svetla su jača, muzika glasnija, a publika šarenija. Ipak, ispod tog sloja modernog grada, ostaje priča o vremenu kada se živelo između pravila i snalaženja.Ko zastane dovoljno dugo, može da oseti tragove tog perioda.U pukotinama fasada, u starim kapijama Sarajevske, u pogledu nekog starijeg prolaznika koji pamti više nego što govori.Jer Savamala devedesetih nije bila samo mesto – bila je stanje duha.
