Sinoć oko ponoći, slučajni prolaznici prijavili su policiji da prekoputa spomenika Stefanu Nemanji u centru grada leži naizgled beživotno telo dečaka pored kontejnera. Stigla su policijska kola sa rotacijom, a iz automobila su izašla dva mlada policajca koji su prišli i rukom tresli telo dečaka.
Nakon skoro dva minuta (iako je nama, posmatračima, to delovalo kao 22 minuta), dečak je otvorio oči, izbezumljeno gledajući prelepim smešnim očima, i počeo da proteže ruke.
- Ej, mali, je l’ si okej? – upitao ga je policajac, a dečak je samo klimnuo glavom.
Jedan od zabrinutih posmatrača prineo je čips i vodu. – Ej, pa otkud ti ovde sam? Znaš li gde živiš? Uzmi čips, vidiš, i ja jedem super je – animirao je policajac dečaka, koji je imao najmilije i najnežnije lice koje sam ikada videla.
„Znam gde da me vodite“ Mali ustaje i gleda nas braon okama:
- Znam gde da me vodite.
Pogleda desno i policajcu pokaže rukom da krene s njim.
Na tridesetak metara od mesta gde je nepomično ležao na betonu, pored dva kontejnera, nalazi se kazino. Podiže prst i kaže: „Evo, striko mi je ovde.“ Jedan od policajaca pomera automobil ispred kazina i ulaze.
Dalje ne znam šta se desilo.
